Jeruzalemski sabor
Jeruzalemski sabor (Apostolski sabor ili Apostolska konferencija) je bilo okupljanje ranih kršćanskih vođa u Jeruzalemu oko 50. godine (48/49. godine).
Sabor je sazvan zbog spora da li nejevrejima koji su prihvatili Isusovo učenje treba dopustiti da ne drže Mojsijev Zakon. To je bilo pitanje taktike (olakšavanje prihvatanja hrišćanstva) ali i principa (sloboda od Zakona). Ulazak Grka u hrišćanstvo izazivao je pitanju hoće li judejski karakter hrišćanstva moći da se „univerzalizuje“ pod pritiskom helenizma, a da se istovremeno ne izgubi i bude suštinski zamenjen „neznabožačkim“ helenskim hrišćanstvom.
Na saboru je odlučeno da se inovjerci (ne-Jevreji) preobraćeni na kršćanstvo ne moraju držati Mojsijevih zakona, uključujući obrezivanje muške djece, ali su zadržane zabrane konzumacije krvi, krvavog mesa, mesa nepravilno zaklanih životinja, odnosno bluda i idolatrije.
Opis sabora se nalazi u Djelima apostolskim, a, prema nekim autorima i u Galaćanima.
Pozadina
Barnaba i Pavle iz Tarsa su krenuli na prvo misionarsko putovanje (47–48) koje počinje u Antiohiji i obuhvata Kipar, Pergu i Pamfiliju, Antiohiju Pisidijsku, gradove Likaonije (severna Galatija), kao Ikoniju, Listru i Derve. U svim ovim gradovima i oblastima Galatije osnivane su zajednice koje čine hrišćani Jevreji i nejevreji, koji u početku žive harmonično bez naročitih problema, kao što je bio slučaj u Antiohiji.
Prva ozbiljna kriza u pogledu položaja „nejevreja“ u hrišćanstvu nastaje u Galatiji i Antiohiji 49. godine, kada se postavlja veliko pitanje obaveznosti obrezanja hrišćana. Među hrišćanima su se razvile dve različite struje, usled čega je došlo do razlaza između Varnave i Pavla. Judeohrišćani su propovedali jevanđelje samo Jevrejima (Dela 11:19), dok je Pavle želeo da se ona propovedaju svim narodima. Pavle je želeo da ukine obrezivanje i ostale zakone kojih su se oni pridržavali (Dela 21:21), zbog čega je sav Jerusalim bio u pometnji (Dela 21:31).
Tok sabora
Glavni zastupnik stava da nejevreje treba osloboditi od poštovanja jevrejskog zakona bio je Pavle iz Tarsa. Nasuprot njemu, judeohrišćani su govorili: "ako se ne obrežete, po običaju Mojsejevu, ne možete se spasti". Protiv obrezanja je, prema Delima apostola, bio i Petar koji je rekao: "zašto hoćete da nametnete učenicima jaram na vrat, koji ni oci naši ni mi ne mogosmo nositi?" Kada je rasprava na saboru utihnula, Jakov je formulisao sledeći predlog:
Ja smatram da se ne prave teškoće onima od neznabožaca koji se obraćaju Bogu, nego da im se napiše da se čuvaju od nečistota idolskih i od bluda i od udavljenoga i od krvi (i ono što njima nije milo drugima da ne čine).
Ovaj Jakovljev predlog je prihvaćen kao zvaničan stav sabora. Nakon toga su "apostoli i prezviteri sa svom Crkvom" izabrali ljude da pošalju u Antiohiju s Pavlom i Varnavom, Judu zvanoga Varsava i Silu, sa kojima poslaše i sledeće pismo:
Apostoli i prezviteri i braća pozdravljaju braću iz neznabožaca koja su u Antiohiji i Siriji i Kilikiji. Pošto čusmo da neki izišavši od nas uznemiriše vas riječima, i smutiše duše vaše govoreći da se obrezujete i da držite Zakon, što im mi ne zapovjedismo. ... Jer ugodno bi Svetome Duhu i nama da nikakvo breme više ne mećemo na vas osim ovoga što je neophodno: Da se čuvate od žrtava idolskih i od krvi i od udavljenoga i od bluda, (i što nećete da se čini vama ne činite drugima); od ovoga ako se čuvate, dobro ćete činiti. Budite zdravo.
Nastavak spora
Izgleda da ni nakon sabora problem nije rešen. U poslanici Galatima Pavle piše o svom suprotstavljanju Petru i drugim judeohrišćanima u Antiohiji. Navodno, Petar je u Antiohiji "jeo s neznabošcima", ali kada dođoše "neki od Jakova", on se snebivao i odvajao. Isto tako "dvolično" postupiše i ostali Judejci, uključujući i Varnavu. Tada Pavle pred svima reče Petru:
Kada ti koji si Judejac živiš neznabožački a ne judejski, zašto nagoniš neznabošce da žive judejski?
Pavle je zaključio da se "opravdamo vjerom Hristovom a ne djelima zakona, jer se djelima zakona nijedno tijelo neće opravdati". Pavlove reči pokazuju da se spor sa pitanja obrezanja ubrzo preneo na poštovanje jevrejskog zakona uopšte.
Posledice
.jpg)
Posle apostolskog sabora i u toku decenije kasnije (50–60. godine) hrišćanstvo se prižbližava helenizmu: broj Grka u hrišćanskim zajednicama konstantno raste u odnosu na Jevreje, tako da od manjine u početku, postaju većina u zajednicama. Vrhunac ovog razvoja primećuje se početkom sledeće decenije (od 60. pa nadalje), pošto Grci ne samo da predstavljaju većinu, nego oni preuzimaju i vođstvo u pomesnim Crkvama, koje je ranije čvrsto pripadalo hrišćanima Jevrejima.
U ličnostima Timoteja, Tita i Luke nailazimo na prve Grke koji imaju vodeću ulogu Crkvi postapostolske epohe, zamenjujući prvu apostolsku generaciju. Manje od decenije posle pada Jerusalima i bega gradske hrišćanske zajednice u Pelu (70. posle Hrista) je budućnost hrišćanstva postaje konačno vezana za helenizam.